С председником Србије Александром Вучићем разговарао сам у понедељак преподне у његовој канцеларији на Андрићевом венцу у Београду. Био је оптимистички расположен уочи своје посете Хрватској, 12. фебруара. Дао ми је до знања да ту посету сматра врло важном, можда чак и прекретницом. Током разговора више пута ми је поновио своју мисао да су Хрвати и Срби бројчано мали народи чија је прошлост, додуше, обележена бројним и тешким сукобима, али који ће у будућности морати да буду врло добри суседи и који ће морати међусобно сарађивати, како би као народи опстали. Председник Вучић дао ми је, у току разговора, службени податак Међународног комитета Црвеног крста за број несталих на подручју Републике Хрватске. По тим подацима, нестало је тачно 2057 особа, од чега 1051 Србин, од којих је 371 држављанин Србије, а 680 Срба из Хрватске. Број несталих Хрвата износи 1006. Поред овог броја, Вучић ми је показао попис још 695 несталих Срба, који нису на попису МКЦК, а тај попис је предат хрватској страни 2013. године.

* Међународна заједница поздравила је Вашу и одлуку председнице Колинде Грабар-Китаровић и у Вашингтону и у Бриселу сматрају да су односи између Хрватске и Србије кључни за стабилност целог подручја бивше Југославије. Је ли било неких конкретних потстицаја и охрабрења из Берлина, Брисела, Вашингтона да се Ви и хрватска председница што пре састанете и почнете нормализацију односа између двеју држава?

- Ништа конкретно, осим што су и Европска унија и САД, а могу рећи и Русија, јер сам био у Москви након сусрета с Колиндом Грабар-Китаровић, за то да Хрвати и Срби разговарају. Али ми смо ти који доносимо одлуку. Што се мене лично тиче, увек сам био за то да разговарамо, а Колинда Грабар-Китаровић показала је храброст да сме и може разговарати, иако све теме не морају бити сасвим пријатне - али ваљда због тога људи и разговарају. Људи разговарају у много тежим околностима него што су данас околности између Србије и Хрватске. Сваки разговор је благородан и лековит. Из тог разговора, шта год ко говорио, изаћи ће макар неке ситнице које ћемо урадити и за Србе и за Хрвате. А кад бисмо се чешће сусретали, вероватно то не би биле ситнице, него бисмо успоставили веће поверење. Оно што је за мене од битног значаја, желим да кажем да Срби и Хрвати имају сукоб око прошлости. Срби и Хрвати немају сукоб око будућности. Доскора сам мислио да ми само различито видимо оно што се дешавало пре 23, 25 или 27 година, али сада ми је, након ове наше изложбе о концентрационом логору Јасеновац, у седишту Уједињених нација у Њујорку, постало јасно да ми другачије видимо и оно што се збивало пре 70 и нешто година. Али све су то сукоби око прошлости.

* Из те прошлости баш никако не можемо изаћи или...?

- Мислим да из тога треба изаћи на тај начин што ћемо разговарати, па да видимо имамо ли каквих проблема у будућности. И ако то анализирате на озбиљан начин, схватићете да немамо. Где су то сукобљени интереси Хрвата и Срба у будућности? Могу вам рећи да то не постоји. Нису чак сукобљени ни супротстављени ни у Босни и Херцеговини. Напротив. А око чега се воде наши сукоби? Око онога што се збивало пре више деценија, и то је то. Мислим да закључак наших разговора треба да буде: сагласни смо да се ни око чега нисмо сагласили када је реч о прошлости, али дајте да покушамо боље да разумемо једни друге у идућем периоду...

* То сте већ неколико пута рекли...

- Јесмо, безброј пута, али тешко ћете ме уверити да смо ми за то криви или заслужни. Наравно да ствари нису црно-беле, наравно да постоји више нијанси сивог, али ако је наша кривица у томе што смо говорили о Јасеновцу, а на тој изложби се не говори ни о броју жртава, па чак ни о одређеним особама које су правоснажним пресудама осуђене за извршење тешких злочина, управо због тога што око тога постоје другачија виђења у хрватској јавности, онда неко мора да ми објасни у чему је проблем с изложбом о Јасеновцу. А ако ме питате шта ја видим као проблем, видим да је проблем у томе што доносите законе у којима говорите да су Срби агресори, да је Србија агресор итд., иако је у том тренутку, када је све почело, Југославија била једини међународно правно признати субјект. А онда од нас отприлике тражите одговор да ми у наше законе убацујемо да је Хрватска починила геноцид над Србима, и то најтежи, не само у овоме делу Европе већ, рекао бих, у целој Европи - а да не причамо о другим етничким чишћењима. Ми то још нисмо учинили, само се питам је ли могуће да ви имате сва права да учините све што мислите да можете против Србије, а да Србија треба да ћути, да стави плашт на главу и да каже: удрите нас по глави, ми ћемо ћутати и правити се као да се ништа није догодило. Причате нам како неко овде у Србији рехабилитује Милана Недића и Дражу Михаиловића. Нико их не рехабилитује. Само се испитује да ли је правни поступак био проведен у складу с принципима права или не. А не то јесу ли они јунаци, хероји и велики заштитници слободарских српских идеја.

* Окренимо се "ситницама" које ће, како најављујете, бити резултат ваше скорашње посете Загребу. Како се може решити питање несталих у прошлом рату (за Хрвате Домовинском рату)? Има ли Србија податке о њиховом броју, је ли их идентификовала? Подудара ли се попис несталих Хрвата који је начинила српска Влада с пописом несталих који је саставила хрватска Влада?

- Попис несталих Хрвата ми прихватамо. Имамо несугласице око пописа несталих Срба. Ви сматрате да има око хиљаду и нешто несталих Срба, у Глобусу је објављено да их има 700 и нешто, а ми сматрамо да је око 1800 Срба којима се губи траг. Али сасвим свеједно, то су бројеви о којима причамо: до 1000 или до 2000. Све што можемо по том питању да направимо, то је добра ствар. Неко мора да ми објасни зашто би Србија крила било шта од тога, ваљда је логично да родитељи хрватског младића, хрватског човека и његова деца могу сазнати где је сахрањен, где је нестао или где је убијен, или било шта друго што се догодило. Као и обрнуто. Не видим ниједан интерес да то било ко, на било који начин, крије. Морамо активирати наше комисије. Наше комисије се годинама нису састајале. Нико ни с ким не разговара. И зато коначно морамо покренути процес. И то мора да се догоди. Волели ми то или не - то се мора догодити. И морамо разговарати једни с другима. Можете доћи у Стајићево, па обићи тамо где сте били заточени - дођите, обиђите то место, немам никакав проблем с тим. Али исто тако, дајте, људи, помозите нам да нам сваке године извештаји из Јадовна, Јасеновца или не знам одакле, не почињу ускликом "За дом спремни". Јер то нема никаквог смисла. О томе можемо разговарати, и то су ствари које можемо решавати. А можемо се и чешће састајати. Колинду Грабар-Китаровић срео сам три или четири пута у животу, а Тачија сам срео не знам колико стотина пута. Бакира Изетбеговића и Човића срео сам не знам колико, десетак пута. Па шта је проблем да се не видимо чешће? Уосталом, ја вам данас кажем да ће Срби и Хрвати, свидело се то мени или Вама или не, све више радити заједно и све више подржавати једни друге, јер то ће бити једини начин да опстанемо. Ситуација у БиХ то показује на најбољи могући начин. Чак и оно мало српске деце које је остало у Бугојну данас иде у католичке разреде у гимназији у којој хрватске деце има мање од 10 одсто у односу на бошњачку. И по том питању се види да се хришћани не одвајају једни од других. И једни и други много смо изгубили што нисмо привредно радили на јачању веза Београд - Загреб. То би био кључни пут за целу југоисточну Европу. Овако смо ми натерани да градимо пругу ка Будимпешти. Јер морамо тражити свој прозор у свет. Срби и Хрвати су бројчано мали народи. Срби су мали, а Хрвати нису већи. Једни и други морамо разумети да ћемо опстати и преживети само ако се не будемо тукли. Сад вам кажем: у будућности ће Срби и Хрвати све више заједно радити, али што пре то почнемо, показаћемо да смо мало паметнији.

* Зашто Хрватска и Србија ни 22 године након краја рата не могу успоставити односе суседског поверења? Често се као сличан пример и узор спомињу Француска и Немачка, које су већ 1951, само шест година након краја рата, удариле темеље међусобне дугорочне сарадње, из које је убрзо никла Европска економска заједница. Како су те две земље, ратни непријатељи, тако брзо успоставили поверење, а Србија и Хрватска као да још стоје у 1995. години?

- Само не знам ко би овде био Немачка, а ко Француска, знате...

* Је ли то битно?

- Не мислим да је најважније, чини ми се да би сви Срби рекли да се зна ко је Немачка, а ко Француска, али чини ми се да би и Хрвати мислили исто тако.

* Дакле, зашто су Француска и Немачка могле, а ми не можемо?

- Прво, ја видим разлику: они су имали зрелија и снажнија руководства него што имамо ми. А друго, паметни људи су разумели да економија  и спајање доноси квалитет, а не сукоби и раздвајање. Дакле, ја сам за потпуно рационалан, разуман приступ, и те ствари морамо решавати. Ја немам проблем; нека ми Колинда каже: Ви кријете ту и ту, радили сте то и то – и онда дајте да то истажимо. Али и мене саслушај, саслушај ме, немој одмах бацити причу ако ти споменем колико је за Србе болан Јасеновац.

* Какав је статус хрватске мањине у Србији? Хрвати траже сигурно место свог представника у Скупштини Србије. Хоће ли то и добити? Знамо, у Хрватском сабору српска мањина има сигурна места...

- Само је велика разлика, сложићете се, између броја Срба и броја Хрвата. Однос је негде 3,2:1 у апсолутном броју, а упоређујући број становника Србије и Хрватске јасно вам је да је то негде 7:1, у односу на процентуални број припадника српске мањине у Хрватској, односно на број припадника хрватске мањине у Србији. Али ми нудимо следећу ствар: ко Бога вас молим, дајте да Срби имају природни праг у Хрватској, немојте им гарантовати ништа, само да се не морају регистровати као Срби кад дођу на биралишта, па да им упишете да је он Србин, или припадник мањине, него га пустите да гласа како хоће да гласа. Пустите га како хоће да гласа, дајте му да му 0,4 одсто буде природни праг, или 0,3 одсто, као код нас у Србији, и више немамо никаквих проблема с тим. Мислим да је то идеална ствар. Молимо вас да преузмете наш систем, немојте да им дајете гаранције, дајте им да имају природни праг и видећете, имаћете 4 или 5 Срба у Сабору. Зато што ће тада Срби смети гласати за Србе. Јер не морају никоме да се пријаве да су Срби, од чега данас беже као ђаво од крста. И о томе сам спреман да разговарамо. Ако бисмо дали Хрватима једно место у Скупштини Србије, па морамо дати и Словацима загарантовано место, којих није мање. Морамо дати и Црногорцима, морамо дати свима другима.

* Како оцењујете положај српске мањине у Хрватској? На шта Вам се, као српском председнику, жале представници Срба у Хрватској?

- Ти људи живе веома тешко. Многи од њих немају елементарне услове. Оно што нас брине то је нови Закон о имовини, где ће вероватно неко одузимати земљу Србима зато што није обрађена. А питам се како да буде обрађена. Врло тешко, после прогона људи, паљења њихових кућа и свега другога. У многим местима немају чак ни електричну енергију. Јесмо ли задовољни? Нисмо. Имамо много питања: питања имовине, питања пензија, као и много других ствари које бисмо отворили... Присуствовао сам састанку где је Милорад Пуповац то све саопштио председници Колинди Грабар-Китаровић, као и много других ствари. А она је присуствовала састанку где су мени Хрвати из Суботице саопштавали шта они имају као проблем. И неке од тих проблема ми смо решили. Може ли боље? Сигуран сам да можемо. И спреман сам да прихватим сваку врсту примедбе, али која није политичког типа, зато што би увек требало бити на страни хрватске државе, него ми кажите шта је то што вам недостаје, а ми ћемо видети да то направимо. А да не идемо априори против српске државе.

* Какве потезе хрватских власти према Србима у Хрватској, ради унапређења њиховог статуса у хрватском друштву и побољшања живота, очекујете?

- Пре свега, надам се даљем заустављању асимилације. И очекујем да се направе неке конкретне ствари. Тиме ће расти и поверење Срба у хрватске институције и хрватске власти. И уверен сам да хрватске власти то без икаквих проблема могу да направе.

* Очекујете ли да ће се у Хрватску вратити значајнији број Срба избеглих након Олује? Прошле су отад 22 године...

- Не. Људи су овде створили своје породице, своје куће. То су вредни људи. Највећи део њих ће остати у Србији, један део је у међувремену отишао у иностранство, али од Новог Сада па до Крагујевца и Ниша, свуда имате Србе Крајишнике који су се ту населили, који су ту пронашли своју нову отаџбину, ту живе са својим народом, мисле да су и свакако јесу сигурни, и не верујем да ће се враћати. А имају ли зов родне земље? Па, имају га. А хоће ли живети тамо? Не верујем. Који год би се вратио на своје имање, на своје огњиште, за нас би то био велики успех. А и за Хрватску сигуран сам. Срби и Хрвати морају разумети да то што ће неко некога омаловажавати и што ће водити кампању против њега, да ствари неће променити. О томе од мене нисте чули ни једну ружну реч, ни о Колинди Грабар-Китаровић, ни о Пленковићу, ни о коме другоме. Чак нисам одговарао ни Крстичевићу, ни Јандроковићу, као ни многима другима. И нећу одговарати. Али, суштина је у томе да желим да се разговара о ономе што јесу аргументи и једне и друге стране, и да то не сме бити скривено. Ако очекујете да ћу допустити да ми неко лупа шамаре и да ме неко вуче за уво у Загребу зато што сам Србин, то се неће догодити. Тај филм нећете никада гледати. У Сребреници, кад ми је живот био угрожен, обратите пажњу на то, ја нисам спустио главу, нисам чак природно реаговао; спустио сам главу кад сам полагао цвет, јер је то био мој избор, да се поклоним жртвама. А кад је кренуло са свих страна, сви могући напади, од флаша, ципела, каменица, ногу, руку, песница, свега… ни једне секунде, иако је потпуно природна реакција да спустите главу и да се склоните, ја ниједне секунде нисам спустио главу. Ја сам председник Србије и представљам грађане ове земље, и никоме нећу допустити да омаловажава и да понижава Србију, нигде. А гледаћу и да то никада не покушам учинити било коме другоме. Мислим да је Колинда Грабар-Китаровић, кад је последњи пут била у Београду, била већа звезда, да је била дочекана с поштовањем и на најбољи могући начин. И ја сам био срећан и задовољан што је то било тако. Искрено сам био срећан што је то било тако. И да је било важно за наше односе. А подсетићу вас и да смо месец или два након тога имали, ако ништа, бољу атмосферу. И зато је важно да се то догађа што чешће.

* Како је било могуће да овај инцидент око изложбе о Јасеновцу у седишту УН-а у Њујорку избије управо уочи вашег сусрета с председницом Колиндом Грабар-Китаровић у Загребу?

- Какве то везе има с мојом посетом и Колиндом Грабар-Китаровић? То је било планирано месецима, то је везано за обележавање Холокауста. Инцидент је могао видети само онај који га је хтео видети.

* Да сумирамо: хоћете ли у Загребу постићи договор око прошлости, на државничком нивоу, па да се та питања више не провлаче и да се једном на то стави ад акта?

- Што се мене тиче, ја ћу то заиста предложити. А предложићу следеће. Прво, да раде наше комисије и наши тимови. Да раде без престанка. Али зато мора постојати политичка воља и председнице Колинде Грабар-Китаровић и Владе РХ. А ја обећавам да ће воље бити и са стране српског председника и српске Владе. Разговарао сам о томе с премијерком Аном Брнабић. Дакле, комисије, тимови, радне групе… да решавају питања од граница до несталих... Под два: веома је важно да разговарамо отворено о историјским несугласицама око многих питања. Да ту доведемо експерте и с једне и с друге стране, да о томе разговарају. И нека се никада не сугласе, добро је да разговарају. Као што разговарамо с Католичком црквом о Алојзију Степинцу и његовој улози. Српска православна црква и Католичка црква у Хрватској. Па макар се и прекине. Трећа ствар је веома важна. Хајде да се договоримо да у идућих шест месеци, и да то кажемо, не говоримо о томе, томе и томе, или пре него што изађемо с било чиме, да се покушамо чути и да сваки пут спустимо тензије, и једни и други. И око 4. августа и око неких других шкакљивих датума. И ако то направимо, онда ћете видети да ће људи почети на све то гледати другачије. И да ће размишљати другачије. Сигуран сам да је то могуће. То зависи само од добре политичке воље.

* Али то онда и Вулину треба рећи...

- Треба да кажем.

* И Дачићу...

- Али је бескрајан попис оних којима бисте у Хрватској то морали рећи. Бескрајан попис. То није један или двојица.

* У каквом су стању економски односи између Србије и Хрватске? Може ли се рећи да су барем они у успону ако већ они политички односи стагнирају?

- Они нису лоши, али могу бити још бољи. Наша трговинска размена расте, прешли смо милијарду, можемо да будемо још ближи и још бољи, можемо бити још отворенији једни према другима, и ја то очекујем да се то догоди; не видим никакав проблем по том питању у овом тренутку. Креирањем доброг политичког амбијента увек можемо направити још бољи економски амбијент. Али ту горућих проблема нема у овом тренутку.

* Хрватску и Србију чека решавање отворених питања о граници на Дунаву. Хоће ли се она, по Вашој процени, решити билатерално или су можда тако компликована да ће бити потребно да се решавају пред међународним правосудним телима?

- Како год да се решавају, треба да их решавамо… Не видим да су то тако велика и крупна питања да их не бисмо могли решити. Решавали смо и много теже и крупније ствари. Надам се да тај проблем можемо решавати сами. А ако не будемо могли сами, решаваћемо на другачији начин. Али то не може бити извор било каквих сукоба. Сувише је то мало да би то био извор нестабилности и сукоба за будућност.

* Србија би, како је изјавио и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, могла постати чланица Европске уније 2025, као и Црна Гора. Но, у идућих неколико година мора решити сва отворена питања, нарочито гранична, са суседима. Јункер је упозорио да ЕУ више неће "увозити" нерешене проблеме између овдашњих држава које желе чланство у Унији. Србији се, дакле, веома жури да испуни све бриселске критеријуме, а то значи да с Хрватском у кратком року мора изгладити бројне неспоразуме. Очекујете ли неке препреке из Загреба?

- Изненадиће Вас мој одговор: иако су неки говорили да их није било, било их је. Очекујем ли их у будућности? Не. Надам се подршци и помоћи. Мислим да је хрватска политичка позиција могла бити много јача уз већу и значајнију подршку Србије на њеном европском путу. Да сам хрватски политичар, тако бих се понашао, и тиме бих ширио утицај Хрватске у регији, а не смањивао га. И уверен сам да је то Колинда Грабар-Китаровић препознала. И мислим да је то паметно препознавање и паметно понашање, рационално и одговорно. Тако да не очекујем сметње на том путу.

 

извор: Глобус