Познато је да - невоља не бира. 

 

У случају Зорана Живковића, оронулог кабадахије жутог предузећа који се већ годинама безуспешно бори са сопственом небитношћу, ова се изрека потврђује на много нивоа. Невоља у његовом случају не бира ни време, ни место у ком ће се појавити, ни интензитет са којим наступа, а ни час - када ће се открити. На сву муку што га је и један ноторни политички аматер попут Саше Јанковића искористио и одбацио, сада је Живковић у невољи да објасни себи - зашто у Скупштини делује комично. 

 

Па стога у саопштењима препричава сопствена излагања, верујући да ће тако слику о њима моћи накнадно да промени. Не би ли испао важнији, при томе измишља - да му министри добацују, да му се прети, да је жртва завере и несхваћена душа. Званични документ који каже да је Живковић евидентиран "под шифром", да му је констатована потпуна неспособност, а који је објављен у штампи још пре више година - притом да оповргне не може. Kао ни чињеницу: да се политички безначајним силеџијама које је време увелико прегазило не баве, ни на секунд - ни министри, ни мандатарка. На његове неартикулисане звуке без смисла и садржаја - одговор се не даје. То су све питања Живковићеве невоље са којом ће морати да живи. 

 

Ако већ не може да спречи себе: да ту невољу призива у скупштинској сали, нека јој бар не појачава интензитет смешним правдањем кроз саопштења. На првом месту - називајући своје скупштинске наступе "цивилизованим". Живковић и реч "цивилизовано" - напросто  не иду у исту реченицу.

 

Владимир Орлић, члан Главног одбора Српске напредне странке